JA SAM EMA.
ZOVEM SE AGI.
TAKO SU SE UPOZNALI.
„Agi i Ema“ je izuzetno topla i, meni, izuzetno tužna knjiga. U žanru knjige za djecu, planirana kao lektira za osnovce jedna je od onih knjiga koje bih, da se mene pita, gurnula svakom roditelju u ruke i stajala nad njim dok je ne pročita od stranice do stranice. A čita se lagano, poglavlja su kratka, neka se sastoje od svega jedne rečenice, neka od desetak njih, u potpunosti prilagođena uzrastu kojem je predviđena. Plaši me pomisao da postoje roditelji poput Agijevih koji ne vide kad im dijete kući dođe s modricom, kojima stranci odgajaju djecu, koji ne znaju koje je njihovo omiljeno voće… Plaši me, ali nažalost, iskustvo s terena mi potvrđuje istinitost tvrdnje. Postoje.
Priča o dječaku koji se za svojih nekoliko godina selio čak 18 puta i simpatičnoj starici Emi priča je zapravo o ljubavi, jednostavnosti, mašti, sreći u malim stvarima poput pisama u kojima razmjenjujemo sitnice koje šareno boje svakodnevnicu ili sladoledu od jagoda ili odlasku u muzej… o davanju bez uslova.
O Igoru Kolarovu do prošle godine nisam znala mnogo. Lektira me natjerala da se pozabavim njegovim likom i djelom i žao mi je što sam naišla na podatak o preranoj smrti. Ono što mi je interesantno je djelić njegove biografije u kojem piše: „Zalagao se za osavremenjivanje školske lektire i proširivao granice književnosti za djecu.“ Takvi nam jako trebaju.
Jedan drugi, malo stariji, srpski pisac za djecu, Miloje Radović, za Kolarova je kazao:
„Igor Kolarov je najmlađe čudo savremene srpske književnosti za decu. Ne liči ni na koga osim na sebe, i može se objasniti jedino sobom. On je neko ko ume da izađe iz svoje priče, napriča se sa nama i opet se vrati u priču iz koje je došao.“
Ne znam puno o Kolarovu, osim toga što, rekoh već, nađoh na internetu i u izdanju knjige koju imam, ali ovaj opis je jedan od ljepših koje je pero jednog pisca poklonilo drugome.
Čitajte Agija i Emu, i mali i veliki. Nekoliko mudrosti da vas privolim dijelim u nastavku:
- „Kako je zloba dosadna!“, reče Agi.
- „Život je nešto što u početku ne može da se razumije, a kasnije još manje.“
- „Jedina umjetnost u životu je da se nauči da je život divan i beskrajan, i da nikakvi brojevi ne mogu da ga smanje.“
- „Kad bi duša mogla da se vidi kroz mikroskop, imala bi lice Eme.“
- „Piši – reče Ema – Piši šta hoćeš i kada hoćeš. To će ti pomoći da, kao što tvoja mačka sa dva tijela ima dva srca, tako i ti živiš dva života.“
Ovo jeste nježna priča o pravom prijateljstvu, ali i mnogo, mnogo više od toga. Porede je s Malim princom, a njega, znate ja rado preporučujem velikima. Priča je to (i ovo) za njih barem jednako koliko i za male.
Od Malog princa... 