“Voleo sam više uvek kad sam tiši”

PITOMI VULKAN, Đorđe Simić

Zbirka „Pitomi vulkan“ broji svega 63 stranice, a ja bih htjela reći toliko toga pa ne znam odakle da krenem. Mogla bih pričati o metafori u naslovu, o strukturi pjesama i jeziku, ali sve mi se čini da ću se, šta god da napišem, ogriješiti o te redove. Stoga ću za početak sve svesti u jednu riječ – Ljubav. Zbirka koja progovara o ljubavi i sva je od ljubavi.

Druga stvar zbog koje je volim je jedna od najljepših posveta ikad mi napisanih. Osjetila sam je od trenutka kad sam „na čuvanje primila to čedo“, „dnevnik jedne ljubavi iz dvadesetih koje se sad čine kao drugi život“. Jer… takvo čedo sam i ja, brižnima, podarila na čuvanje.

U predgovoru (od svega tri rečenice, u maniru Simićevih pjesama), se navodi da će „ljubav o kojoj u svojoj poeziji govori Đorđe Simić spasiti svet“. I time je iskazana suština cijele zbirke. Plaši me jedino što takva ljubav nije (samo) lijepa, već je i (mnogo) bolna. Ali nas (na)uči da volimo. I sebe… i buduće.

Podijeljena na pet ciklusa, zbirka zaokružuje jedan ljubavni ciklus – od rađanja ljubavi do onoga što ostaje poslije, nakon umiranja: „Mojih usana preporuke“, „Zagrljajem žele me smrskati“, „Niko ne oseti, samo moja krv“, „Budan i neostvaren“ i „Voleo sam glasnije uvek kad sam tiši“.

Zadnji nije slučajno i naslov ovog teksta.  Ova čitateljica je za tvrđave. (mešanizirana ovih dana) Ja sam za da me „tiše od tišine opkoli ljubav“.

Zapisala sam „zbirka toliko krhka da pazim kako po njoj šaram“. Trebam li reći više?

Nije ovo nikakav prikaz, a kamoli recenzija. Ne znam ni da li je, ono što u bukstagramskom svijetu zovemo, osvrt. Jednostavno je… ljubav. Kad zavolim teško mogu objektivno.  

Pišite o ljubavi. Nedavno sam pročitala da je ljubavnoj poeziji u savremenom svijetu došao kraj. Nešto se u meni tog trena svom snagom pobunilo. Ako je tako, umro je i čovjek.

„Ukoričeni

Živećemo zajedno

Zauvek.

Mojom rukom pisana,

Pesma si

Sada svačija.

Kada umrem,

Ti bez mene

Večno ćeš živeti.“ (ZAUVEK, Đorđe Simić)