Dario Džamonja, “Priča o priči” (odlomak)

Čega sam se, u stvari prepao? U toj priči ima rečenica u kojoj se kaže da je jedno veče ona najviše voljela mene, i ja nju.

Užasnula me pomisao da bi se ona mogla podsmjehnuti toj mojoj tvrdnji da me je ona voljela, sigurnosti s kojom sam napisao tu rečenicu; uhvatio me je strah da samo jednom riječju i gestom ne uništi nešto što je meni nekad značilo mnogo, a što mi, po svemu sudeći, još uvijek znači. To bi značilo da ja samo umišljam da mi se neke stvari dešavaju u životu, da sav moj život nema blage veze sa stvarnosti, da sam sav vlastita izmišljotina, a da za druge i ne postojim…

Srećom, ta riječ nije izgovorena, ali natjerala me je da zaključim kako sam bio u pravu, kako sam užasno bio u pravu kad sam daleke 1979. godine napisao prvu rečenicu:

‘Ovo je priča koju neću nikad završiti.’ “